Rad:Društvene mreže – psihološke implikacije (2011)

August 22, 2011 in Sajberpsihologija

Komunikacija i društvene mreže :

Čovek je društveno biće zbog čega komunikacija predstavlja fenomen neodvojiv od suštine ljudske psihe. Komunikaciju je psihologija prepoznala i kao vitalnu potrebu od čijeg pravilnog zadovoljenja zavisi i ukupno psihičko zdravlje individue. Prof. Marina Marković u svojoj knjizi „Poslovna Komunikacija“ gotovo u pesničkom maniru zaključuje: „Veština komuniciranja predstavlja aktivnost duha koja se sa vremenom i iskustvom menja, transformiše, preoblikuje. Ona nas istovremeno upućuje na veštinu življenja, lepotu odnosa sa ljudima, podizanje kulture opštenja na jedan viši, umetnički nivo.”[1]

Uloga komunikacije u ljudskom životu sa jedne strane, i munjevit razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija sa druge strane nameće razmišljanje o promenama koje tehnološki razvoj unosi u našu psihičku strukturu i misaone procese. Šira analiza ove međuzavisnosti prevazilazi ambicije i mogućnosti rada pred vama, te će se on baviti samo jednim užim segmentom. Fokus analize je usmeren na relativno novu pojavu na vebu koju prepoznajemo kao: servisi za društvene mreže (Social Netoworks Services – SNS) i njenu ulogu u životima, pre svega mlađe, populacije Srbije i sveta.

Komunikacija

Pre nego što se pozabavimo fenomenom SNS-a koji je osvojio virtuelno nebo globalne mreže, objasnićemo osnovne koncepte komunikacije između ljudi u fizičkom svetu i pri klasičnim uslovima, a koju najčešće nazivamo: usmena komunikacija.

Usmena komunikacija je fundamentalno društvena i odvija se kroz interakciju licem u lice, pri čemu se govornik i slušalac međusobno vide i čuju. E.T. Hol ističe „Oboje mogu da okom traže, uhom osluškuju i upotrebaljvaju sve vrste infleksije da bi stvorili i interpretirali značenje“ a pri tome to čine u okviru doživljenih kulturnih obrazaca. [2]

Kroz istoriju istraživanja komunikacije, sam komunikacijski proces se dijagramski predstavljao na različite načine ali su zajednički elementi većine algoritama: pošiljalac, kodiranje, poruka, prijem / dekodiranje, primalac. Nama najinteresantniji momenti su procesi: kodiranja i dekodiranja koji se odnose na kreiranje i tumačenje “koda” poruke. Aspekti ovih delova komunikacionog procesa se drastično razlikuju u slučaju tekstualne komunikacije koja dominira internetom, vebom pa i SNS-om.

U procesu verbalne komunikacije primećujemo dva paralelna kanala komunikacije koje nazivamo „Visoki put“ (intelekt, svesni deo psihe) i „Niski put“ (instiktivni, nesvesni deo psihe). Ovim kanalima može se odaslati ista poruka ili dve poruke koje su u suprotnosti. Put nesvesne komunikacije je onaj koji će nas odati u našim lažima. On će često uznemiriti sagovornika i stvoriti odbojnost od naše poruke i pojave čak i ako govorimo istinu ali zbog unutrašnjih svesnih ili nesvesnih sukoba ne koristimo „Niski put“ na pravi način. Stepen kontrole nad ovim mehanizmima nam takođe omogućava postizanje „sinhroničnosti“ sa sagovornikom ili celom grupom slušalaca što će pojačati pažnju i efekat poruke. [3]

 

Nasuprot ovom prirodnom vidu komunikacije koji je potpun, prepoznajemo i tekstualni vid nepotpune komunikacije koji postaje dominantan u modernom okruženju. Pisana komunikacija je samo indirektno društvena jer pisani tekst jedna osoba stvara a druga tumači, zbog čega tekst mora biti čvrst i shvatljiv iznutra. Teoretičari komunikacije prepoznaju da njena slabost leži u linearnosti jer se kreće od tačke do tačke i ne može biti kontekstualizovana jezikom pokreta, tonom glasa i ostalim elementima neverbalne komunikacije, odnosno „Niskim putem“.[4] Već smo spomenuli da tekstualna komunikacija dominira u modernim uslovima kako u ličnim odnosima tako i u poslovnom okruženju. Razmotrićemo neke negativne posledice tekstualne komunikacije po psihičku strukturu čoveka.

Kompenzacija, projekcija i persona

Kod tekstualne komunikacije postoji jaka tendencija pogrešnog emotivnog dekodiranja poruke. Naši instikti su zbunjeni jer ne dobijaju input sa “niskog puta” i tada do izražaja dolaze psihološki fenomeni kompenzacije, projekcije i persone. Postoji opravdana bojazan da ovi fenomeni mogu trajno oštetiti psihičko zdravlje čoveka i smanjiti njegovu sposobnost za uspešno sprovođenje procesa duhovnog rasta – individuacije.

Po Jungu projekcija predstavlja opšti psihološki mehanizam kojim se subjektivni sadržaji bilo koje vrste prenose na objekat. Frojd i njegova psihoanaliza smatraju da projekcija ima odbrambenu i patogenu ulogu u psihičkom životu, sa čim se Jung slaže ali i proširuje njen značaj za percepciju spoljne stvarnosti. [5]

Opšti psihološki psihološki mehanizam predstavlja i kompenzacija, koju je prvi put odredio Alfred Adler. Kompenzacija je spontana tendencija psihe da nedostatak ili neadekvatnost na jednoj strani nadoknadi, namiri razvojem na drugoj i tako uspostavi narušenu duševnu ravnotežu. [6]

Usled nedostatka potpune informacije proces kompenzacije pokušava da kreira deo slike koji ne dostaje i od naše emocionalne i socijalne inteligencije zavisi koliko će taj deo slike biti u saglasju sa stvarnošću. Zbog nepotpune slike vršimo projekciju sopstvenih osobina, sopstvenih želja, misli i strahova na poruku našeg sagovornika. Ovi procesi su svakako prisutni i u komunikaciji licem-u-lice i to u većoj meri kod osoba koje nisu razvile emocionalnu i socijalnu inteligenciju kojom bi razumele poruke “niskog puta”. Kada poruke “niskog puta” ne mogu ni da dođu do nas, onda su svakako ovi procesi još moćniji i prisutniji i potrebno je veliko iskustvo i samosvest da bi se sprečilo pogrešno dekodiranje poruke.

Dok odgovaramo na poruku tekstualnim putem mnogo češće reagujemo iz persone nego iz sopstva – jer nam je ostavljen širi manevarski prostor za sakrivanje i konstrukciju. Persona za tastaturom ispoljava svoju punu moć i dugogodišnji korisnici internet foruma veoma dobro znaju kako se konstruktivna rasprava pretvori u bespredmetno prepucavanje kada persone preuzmu kormilo. Servisi za društvene mreže su ovaj aspekt veba podigli na sledeći nivo te o njima možemo razmišljati kao o alatu za dizajniranje persone, o čemu će kasnije biti reči.

Ukoliko sledimo delo K. G. Junga, prepreke u razvoju individue nalazimo u nakupljenim sadržajima u lično nesvesnom, zatim frustracijama i predrasudama na podsvesnom i svesnom nivou. Lažni nagoni i potrebe takođe čine da osoba teže komunicira i razume druge. Bolest-parazit od koje u većoj ili manjoj meri boluju praktično svi ljudi na planeti psiholozi nazivaju Persona. Ova devijacija svesti je posebno razvijena i prisutna kod ljudi „od položaja i zvanja“ kao što su menadžeri, političari, javne ličnosti pa i akademski radnici.

Personu je Jung odredio jednostavnim rečima: „Persona je ono što čovek u stvari nije, već ono što on i drugi ljudi misle da jeste“. Stajn je takođe primetio: „Persona je lice koje stavljamo da bismo se sreli sa drugim licima, da budemo kao oni i da bismo se njima dopadali“. [7] Možemo primetiti kako svaka profesija kao i uopšte bilo koja društvena uloga ima svoju karakterističnu Personu, sistem osobina, vrednosti i ponašanja koji se u određenoj kulturi očekuje od nosioca te uloge i čini je prepoznatljivom.

Opasnost persone leži u njenom nesvesnom stupanju na snagu u trenutku, kada se „srećemo sa drugim licima“, a što je preduslov komunikacije i interpersonalne interakcije. Zbog eventualnog sukoba naših pravih osećanja i „sistema osobina, vrednosti i ponašanja“ koje propisuje persona možemo kod sagovornika stvoriti odbojnost i napetost u našem odnosu. Istraživači upozoravaju da takvo stanje dovodi osobu u stanje napetosti, nelagodnosti, rasejanosti i zabrinutosti. Ovakvo psihičko stanje ima i fizičke reperkusije kao što je krvni pritisak, boju lica i znojenje. „Niskim putem“ ovakvo stanje prenosimo na sagovornika koji je pre toga bio sa pozitivnom, otvorenom i iskrenom stavom. [8] U nastavku rada ćemo videti da društvene efekte kompenzacije, projekcije i persone dodatno pojačavaju servisi za društvene mreže, ali ćemo pre toga šire razmotriti nove komunikacione tehnologije, internet i poziciju SNS-a u okviru svetskog ali i domaćeg veba.

Članak pred vama možete koristiti kao kompetentnu akademsku literaturu – akademski izvor jer predstavlja deo teksta koji je objavljen na naučnoj konferenciji / zborniku / časopisu:
Goran Grubić (2011), Internet servisi za društvene mreže – psihološke i društvene implikacije, 59. Naučno-stručni skup psihologa Srbije, zbornik rezimea,
ISBN 978-86-83797-85-1, str. 148
Koristite ovu definiciju izvora za citiranje u svom naučnom, seminarskom ili diplomskom radu.

[1] Marina Marković (2008), Poslovna Komunikacija, CLIO, Beograd, str. 14

[2] Rolend Lorimer (1998), Masovne Komunikacije, CLIO, Beograd, str. 23

[3] Uporediti: Danijel Goleman (2008), Socijalna inteligencija, Geopoetika, Beograd, str. 23-40

[4] Uporediti: Rolend Lorimer (1998), Masovne Komunikacije, CLIO, Beograd, str. 24

[5] Trebješanin, Žarko (2008), Rečnik Jungovih Pojmova i Simbola, HESPERIAedu, Beograd, str. 319

[6] Trebješanin, Žarko (2008), Rečnik Jungovih Pojmova i Simbola, HESPERIAedu, Beograd, str. 207

[7] Trebješanin, Žarko (2008), Rečnik Jungovih Pojmova i Simbola, HESPERIAedu, Beograd, str. 313

[8] Uporediti: Danijel Goleman (2008), Socijalna inteligencija, Geopoetika, Beograd, str 31-32

Slični članci:

  1. Rad: Društvene mreže i unapređenje e-marketinga (2009)
  2. Rad: Oglašavanje na Facebook mreži (2009)
  3. Rad: Facebook aplikacije u funkciji e-marketinga (2009)
  4. Rad: Uticaj savremenih IT na kanale snabdevanja (2011)
  5. Rad: SCM sistemi u praksi (2011)

Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.